Danas sam počeo da čitam novi broj magazina
The Meni uvodna reč mi se toliko sviđa da je ovde postavljam kako bi je što veći broj pročitao:
Genetski osuđena osobina nas sa ovih prostora - stalno
kukamo sami sebi u bradu, a bogami, i jedni drugima.
Nikad nam ništa ne valja ovde u Srbiji.
Uvek nam je tuđe slađe.
Trava na drugoj strani obale zelenija, komšijina žena zgodnija.
Ipak najviše volimo da pričamo kako je
tamo negde, preko, sve drugačije, sve je lepše, čistije,
ljudi kulturniji, privlačniji - jednom rečju bolji.
Sreća nam je uvek "tamo negde", daleko od očiju!
Nije baš da se sve ove priče bez pokrića.
Teško nam je bilo, proteklih godina, pa smo priče
koje su nam donosili retki "srećnici" koji su imali prilike
da otputuju "preko grane" slušali sa oduševljenjem
i baš svaku reč upijali kao sunđeri.
Zapad je, univerzalno govoreći, delovao kao obećano mesto,
pravi raj, ali su ipak priče o Italiji, o opuštenim i veselim
ljudima na ulicama, prelepoj hrani i još lepšim
ženama zvučale "najzapadnije". Imao sam sreće da se
kao mlad i sam uverim u priče o Italiji.
Raj na zemlji!
Nedavno sam se ponovo vratio Italiji.
Nestrpljiv i željan da potvrdim sve ono što sam ranije doživeo.
Na prvi pogled mi je delovalo kao da tamo vreme stoji.
Isti oni prelepi trgovi, fontane, nasmejana lica...
Nisam mogao da odolim i svratim u kafeteriju,
koju mi je preporučio prijatelj, i naručim espresso, naravno.
I onda šok. Nije ni blizu tako dobar kao onaj koji
pijem svakog jutra u jednom kafiću u mom
komšiluku dok prelistavam jutarnju štampu.
Ponovio sam ritual na još jednom preporučenom mestu.
Rezultat je bio isti. Slično se desilo kad sam odlučio da proverim priče
o čuvenoj pici. Posle jednog pojedenog parčeta
na trenutak sam pomislio kako bi beogradski pica-majstori
ovim italijanskim mogli da održe čas u pripremanju hrane.
Posle ovog otkrića, ni ljudi na ulicama nisu mi više
bili tako nestvarno vedri i nasmejani.
Možda, zbog tada najavljivane ekonomske krize
i otkaza koji su im visili nad glavom.
A priznajem - nedostajale su mi i Beograđanke.
Lepše su. Bar meni.
Vratio sam se u Beograd pomalo razočaran.
Nisam bio siguran šta se desilo sa onom Italijom kakve se sećam.
Da li sam ja Italiju idealizovao ili su stvari u
međuvremenu i njima krenuli nagore.
I onda sam - šetajući beogradskim ulicama,
gledajući izloge, restorane, ljude - shvatio.
Nije se Italija pokvarila i promenila - Srbija je napredovala.Espresso na trgu Svetog Marka je i dalje odličan, kao i Margharita,
još smo ih mi ovde prihvatili kao naše i doveli do savršenstva.
I nije reč samo o hrani i kafi.
Italijanski uticaj je svuda.
Prošetajte se, okrenite se videćete i sami,
i shvatićete o čemu govorim.
Prihvatili smo taj
dolce vita princip,
dok smo maštajući žudeli za njim dok nam je, naizgled,
bio nedostupan.
Čini mi se da smo postali veći Italijani i od samih Italijana.
Ljudi su nasmejani na srpskim ulicama čak i pored ovde krize.
Jedino ne mogu da objasnim zašto su mi Srpkinje lepše,
ali se u tome slažu svi pravi Italijani koje znam.
I zato uživajte sa njima i pored njih, i nemojte tragati za srećom
tamo negde preko, jer ona je tu na dohvat ruke.
Čeka vas!
-Dr Boris Stajkovac -
Постови
